Loza, lavov, piva i veselo “Ajmo!” bijahu dovoljni da pisac umoci svoje pozlaceno pero u tintu i zaboravi da vise nije doba pera i tinte, vec fensi IBM poslovnih laptopa. Izolovan od svijeta i pameti, poce pisati prvu od 666 prica. Odabrao je taj broj shvatajuci da ce glupi ljudi doci do pogresnog zakljucka da se fura na sotonizam, a da ce pametni shvatiti sarkazam. Naravno, bio je sasvim svjestan da je pametnih veoma malo, ali nije mogao odoliti. “Ne pisem zbog citanja, pisem zbog pisanja!”, pomisli, ne shvatajuci da kada bi mu se desilo da mu pokucaju na vrata i kazu “Mi smo iz Neke Glupe Nagradne Igre, da li zelite da primite nagradu od petsto hiljada maraka?”, njegov sarkasticni negirajuci odgovor bio pogresno protumacen i da bi ostao bez tog novca.

Kako ja pak shvatam da takva nagradna igra ne postoji, dozvoljavam svom glavnom liku piscu ovakav propust, omogucavajuci mu da na kraju ipak ne postane predmetom ismijavanja nekih tamo sporednih likova. Skoncentrisimo se na glavnog lika, jebo sporedne likove. Sporedni likovi su ionako sve same oskudno odjevene zene, pa nicem drugom ni ne sluze. Pisac pomisli da se zanio, ali je ipak odlucio da nastavi, shvatajuci da njegove najmracnije misli izlaze na sunce, da govna isplivavaju i da je to jedinstvena prilika da roman postane bestseler. Ja pomislih da sam pretjerao, ali uzimajuci u obzir da je ovo prica u prici, osjetih ostru bol podno mokracnog mjehura i nastavih dalje sa kontraindiktornostima i koristenjem rijeci cije znacenje u ovom trenutku ne shvatam najbolje, niti znam da li ih pravilno upotrebljavam, ali daju na znacaju. Prva prica zvat ce se Prica Prva, mudro i snalazljivo odluci pisac i poce se histericno smijati svojoj gluposti i nedomisljatosti. “Osjecaj nepripadnosti je uzasan. Kazu. Ja ne bih znao.”, napisa pa zastade, pomisli da je to laz, nervozno iz jeftine kutije izvuce jos jeftiniju cigaretu i zapali je. Posmatrao je kako mu zar u talasima krade duhan pa pozuri sa uvlacenjem stetnih materija u svoja vec sasvim crna pluca.

Kada je shvatio kakvu glupost radi, posmatrao je igru dima. “Razuzdan, slobodan, bez ikakvih problema”, pomisli pisac. Potom tu misao zapisa, shvativsi da je to idealna sljedeca recenica, koja omogucuje savrseno skladan nastavak price ali ipak suzava mogucnost izbora kraja. Pocetak je predvidiv iako ga pisu drugi, ali i kraj je, bez obzira sto ga pisemo mi, naizgled slobodna i svemocna bica. Tacke A i B su poznate, ali na nama je da te dvije tacke spojimo najbolje sto znamo. Ravna linija ili nedefinisana skrabotina? Nije zlatna sredina zlatna tek tako. Ali sta ako krenemo iz tacke A i nikada ne dodjemo do tacke B. Liniju proizvoljnog oblika ostavimo nezavrsenu, na pola puta? “Neka se zove Nezavrsena Zbirka Nezavrsenih Prica”, odluci pisac. Nazalost, zaludjen svojom zeljom da vjecno postoji zaboravio je osnovni zakon prirode, da sve sto ima pocetak ima i kraj. Ako ti, gospodine pisce, nisi u stanju da liniju produzis do tacke B, produzit cu je ja. Gubis mogucnost izbora, nemas slobodnu volju, ja ti krojim sudbinu i ja kazem da za tebe vise nema ni prostora ni vremena. Ionako si bio konfuzan i naporan lik.