Fascinantna je ljudska potreba da sopstvene frustracije lijeci tudjom mukom. Bijase djevojka, lijepa kao andjeo nacrtan rukom umjetnika perfekcioniste, njezna poput kapljice rose u ljetno svanuce, struka tankog poput nekih dosjetljivih literarnih metafora, skoro nadrealno privlacnih grudi, kobno zavodljivih kukova i guze cije trljanje od muskarcev alat ljubavi pretvara istog ili u pitomo mace ili u podivljalu zvijer, zavisno od intenziteta trljanja. Volio sam je. Volio sam je odozgo, volio sam je odozdo, volio sam je straga, volio sam je prstima, kurcem, jezikom, volio sam je cak i nosom. Jos uvijek mogu, ako se skoncentrisem, osjetiti slatkasto medni ukus najukusnije picke koju sam objedovao u zivotu, no mirisa sa jastucnice se ne sjecam, niti ga vise osjetim na onom mjestu gdje je bio polegnut njen tanasni vratic. Ves masina i neki hemijski proizvodi sa reklama su se pobrinuli da se miris zauvijek izbrise sa te jastucnice od frotira. No djevojcini kvaliteti nisu se zavrsavali na njenom izgledu, znala je i progovoriti koju. Laz. “Toliko te volim, da mogu, udahnula bih te!”, cvrkutala bi mi na uho, znajuci da mi je ego nekoliko koraka ispred razuma. Zavodila me je strucno, koristeci moju deformaciju davanja velikog znacaja detaljima. “Skakilja me!”, rekla bi i mazno se cerekala dok bih je ceskao po guzi. Fatalna zenska, neki bi rekli. Patoloski lazov i nezrelo deriste, rekli bi drugi. Ja kazem hvala. I boli vas kurac.

Lijepom iskustvu prethodio je jedan izuzetno fascinantan fenomen. Naime, pojedini isfrustrirani beskicmenjaci su se nasli kompetentnim da mi izloze svoje misljenje o malenoj, pritom se ponasajuci kao da im je dat razlog za takvo sto. Bezobraznici jedni bezobrazni. Dijete sam haustora, odgojen u skladu sa gradskim, kulturnim moralnim normama. Imam svoje probleme, svoje dileme, misli, zelje, teznje. S’ druge strane, djeca mahale su odgojena u skladu sa moralnim normama mahale. A mahalas nema svoje probleme, dileme, misli, zelje i teznje, vec ih njegov komsija iz susjedne kuce ima. I onaj u kuci prekoputa komsije. A onda se dogodi rat. Haustorasi pobjegose u bolje sutra, a mahalasi se u velikom broju sjargase u haustore. Komsija iz susjedne kuce je prestao imati probleme, ali ih je dobio komsija iz stana prekoputa, a bome ni komsinica u liftu nije sasvim nacisto s’ pamecu, bas je neki dan gledam kako kupuje tampone, bit ce da je nervozna jer je dobila pa nece da se pozdravi, a ni komsija iz stana prekoputa joj ne ide kasno navece popravljati vodoinstalaciju zadnja dva dana. Naucio sam, a volio bih da nisam, identifikovati te mahalase. Prepoznatljivi su po tome sto imaju misljenje o svakome. Ne o svemu, vec o svakome. To misljenje formiraju ne kroz poznanstvo sa nekim, vec kroz informacije do kojih su dosli o nekome, a znamo princip po kojem se sire informacije - ko na Ilidzi prdne, na Carsiji se usro. Igra gluhih telefona na velikom planu. Tako i dobre ljubavnice postaju kurve, a “kurva” je pojam koji vezem za prostitutke, ne djevojke koje se znaju zabaviti i uzivati. Zanemario sam “dobronamjerna” upozorenja beskicmenjaka i uprkos tragicnom kraju (oh ta teatralnost), proveo se onako kako se isti provode samo u snovima. Komsijinim snovima. Pa je onda pocela “Jesam li ti rek’o?!” prica, k’o biva da doticni ne izgubi na kredibilitetu, a to sto je izgubio na mozgu nikada i nije bilo od neke vaznosti.

Prosjecan ljudski um funkcionise na principu jednostavne matematicke funkcije. Pametan covjek kaze da je 1+1=2. Glup covjek kaze da je 1+1=3. Moj um funkcionise na principu neke kvazi-jednacine sa sto varijabli i isto toliko operacija, pa je greska u rezultatu skoro neizbjezna. To je razlog mojim neprimjerenim reakcijama, ponekad cudnom, cak i neprihvatljivom ponasanju. Previse analiziram i onda se zajebem. No sve racunice upucuju na to da se ovaj put ipak nisam zajebao, mahalasi zaista jesu osobe kojima sopstveni zivot ne pruza nikakvo ispunjenje, pa se ispunjavaju mojim. Kurcem. To mi je nekada imponovalo, kada bih cuo od nekoga da se po mahali prica o tome kako sam se pokusavao uzverati na drvo i preko grana uci kroz prozor komsinici na prvom spratu, pokloniti joj ruzu i original Monolith Baby album, ali sam se okliznuo i pri padu poderao farmerke i kita mi se zakacila izmedju dvije grane pa sam visio gologuz sedam sati dok mi erekcija nije ohanula, da bih na kraju pao u one iste ruze odakle sam ukrao tu jednu i trn mi se zabo u testis pa su ga morali odstraniti i od tada mi je onaj preostali hiperproduktivan i stalno natecen, pa otud moja bolesna nezasitost praznjenjem istog. Zasto da ne, i los publicitet je publicitet. No u neka doba shvatih da publicitet nije ono sto mi treba tako da su me mahalanja prestala uveseljavati. Postoje daleko ljepse aktivnosti kojima se covjek moze baviti, poput sadjenja drva. Bas bi lijepo bilo kada bi ljudi sadili drva umjesto sto mahalaju, jer iako sadjenje zahtijeva veci intelektualni napor, najblize drvo je dvadeset metara udaljeno od mog nebodera, a pogled na sugradjane bi mi bio mnogo ljepsi ako bi najbliza krosnja zaklanjala isti. Jebem li vas, sugradjani moji.